Glavni meni
 
Kultura
 

Književnost

Net kultura

MUZIKA

Film

Pozorište

Muzika



Koncerti

Oye Como Va

Impresije sa koncerta Santane u Budimpešti

Piše: Dragan Grbić

...Od tog dana početkom aprila, sve se događalo jako brzo. Prijatelj mi je dojavio da je ulovio sajt na kome postoji raspored mnogih svirki po Evropi tokom sezone (www.pollstar.com), gde je navedeno da Santana svira 4. juna na Kisstandionu.

Već u istom telefonskom razgovoru pala je odluka da odemo na koncert.

Santana je jedan od retkih koji mogu da me pomere s mesta i za koje znam da ne mogu da pokvare očekivanje kada je reč o živoj svirci. To je jedno ime sa malog spiska onih koje bih želeo da vidim; skoro da na tom spisku nema više nikoga iz plejade oldwavera (osim možda Vana Morrisona i još par likova) za koje se i dalje mogu nekako nadati da ću ih videti na sceni; Dire Straits sam omašio oba puta kada su bili u ex-Jugi, a to što nisam otišao u Prag 1994. da gledam Pink Floyd mi se obilo o glavu tako što ih verovatno više i neću više videti, pošto je malo verovatno da će ikada opet nastupiti. A kad premotam sa druge strane, poslednji veliki bend koji sam gledao in vivo bejahu Stonesi još 1995. godine i bilo je krajnje vreme da priuštim sebi neki happening te vrste. Obaška što sam davno isplanirao da jednom najzad ubedim svoju suprugu da pođe na neki veliki koncert (što mi je ovaj put konačno i uspelo).

U prevodu, bilo je jasno da Santanu ne smem zaobići. Ima, doduše, još dosta interesantnih svirki po Pešti ovoga leta. Ali, Roger Waters teško da me interesuje, i to baš zato što sam težak floydovac, a Supertramp bez Rogera Hodgsona nema onu draž koja čini da bezgranično volim rane radove te grupe.

Nismo hteli da se mlataramo očekujući ko zna kakve agencije koje bi nas drndale u dve noćne vožnje, a nije ni bilo potrebe plaćati preko mere kad nam je Budimpešta bliža od Niša, pa su radile privatne veze. Ede, prijatelj koji radi u poznatoj segedinskoj prodavnici muzičkih instrumenata "Csernek", rezervisao nam je karte za arenu po ceni od 7.900 Ft; cene za tribine su koštale 8.900, 9.900 i 10.900 Ft, a zašto su bile neuobičajeno skuplje od "trave",objasniću malo kasnije.

Da ne bismo išli svojim kolima i gnjavili se u putu (i pride sa zelenom kartom), nas sedmoro koji smo krenuli na koncert angažovalo smo jednog lokalnog ludaka da nas odveze i vrati putničkim kombijem. Sva logistika je odrađena manje-više lako i valjano, pa je ostalo da se posvetimo samom događaju.

***

Kisstandion je zapravo otvoreno klizalište, prostor po veličini i obliku
nalik beogradskom Tašmajdanu. Lokacija se nalazi u sklopu sportskog kompleksa na kome dominira velelepni Nepstadion, a tu je i sportska hala u kojoj se ponekad takođe događaju koncerti (npr. Deep Purple pre dvanaestak godina, to mi je prvo palo na pamet). U opticaj je pušteno 16.000 karata, što je blisko mojoj proceni o broju prisutnih na koncertu najavljenom pod nazivom "All is One".

Leti je arena, jasno, betonski prostor, a položaj miks-pulta zaklanja vidik dobrom broju gledalaca, pa nije baš lako ako ste navikli na manje guranje u sredini mase. Na tribinama se sve lakše vidi, i to je verovatno bio uzrok za više cene. Pažljivi posmatrač je mogao da uoči da nije bilo pregrada između zona različite cene na tribinama, ali masa nije pravila nikakvih cirkusa ili guranja; dekadentno, rekao bi prosečni Srbin... Smestili smo se pored prednjeg ugla miks pulta, na tradicionalno mesto koje moja bratija hvata na ovakvim svirka- ma: vidi se relativno dobro, čuje se najbolje, a guranje je najmanje.

Početak koncerta

Početak koncerta je najavljen za 20:00. Za ne verovati, ovaj cajtung je poštovan, kada je na scenu izašla izvesna pojava po imenu Nona; to je lokalna pevačica mlake pop-rock orijentacije, sa pratećim bendom; stil grupe mogu da uporedim sa rahitično-dehidrirano-izgladnelom varijantom Mylene Farmer. Njen izrazito neubedljivi nastup je trajao nekih 35 minuta, što je bilo oko 33 minuta duže nego što je dotična u stanju da održi pažnju slušalaca.

Ekipa se rastrčala da počisti binu od predgrupe i postavi monitore za bend. Sve je išlo veoma brzo. Sama bina je bila prosečne veličine, klasična natkrivena konstrukcija, ništa spektakularno; minimalna ku- lisa od platna u pozadini; par desetina reflektora koji menjaju boju, fokus i ugao; kružno platno sa reflektorima, postavljeno kao svoje- vrsna tavanica muzičarima; dve garniture zvučnika koje nisu veće od 6x3 metra svaka; i na obodima, po jedan video ekran osrednje veličine, postavljeni začuđujuće nisko; na ekranima su emitovane slike sa scene u kombinaciji i povremenoj interaktivnoj montaži sa raznim klipovima, animacijama i ilustracijama, ništa neočekivano, pristojno.

Svirka grupe je počela tačno u 20:50. Nikakav scenski spektakl: muzičari suizašli svi zajedno, Carlos se samo kratko poklonio publici, odgovarajući na žestoki aplauz, tog časa se ponašajući kako se po- našao i tokom skoro celog koncerta: "ja sam ovde samo gitarista u bendu". Krenula je stvar "Day of Celebration (Freedom)", žestoko, u čelo, punom snagom.


I tog časa je bilo sve jasno.

Trideset četiri godine na sceni, praktično bez ikakvog prekida. Ko zna koliko svirki. I onda pred vas izađe bend od jedanaest muzičara i bez ikakvog foliranja i bez ikakve dramaturgije krene u razbijačku svirku.


Samo jedna reč je dovoljna za kratku verziju opisa utiska: magija.

Ljudi moji: ovde nema nikoga da nije slušao Santanu od malena i nema nikoga da ne bi prepoznao taj stil i taj zvuk. Verujem da je većina prisutnih videla bar neki video snimak sa nekog koncerta Santane, ako ne i ceo video materijal "Supernatural Live" objavljen prošle godine. Ja sam jedan od onih koji relativno pristojno poznaju opus Santane, dotični video snimak znam napamet do u kadar, a znam ih još mnogo. I posle sve te pripreme, ostao sam zabezeknut.

U 150 minuta, koliko je trajala svirka, teško da je bilo neke drama- turgije; naravno, viđen je klasični scenario žive svirke; videćete kasnije listu odsviranih stvari (tako je najavljena i tačno tako odsvi- rana) i biće vam jasno da je to, banalno govoreći, samo jedna pris- tojno izvedena tezga. Ali, najpre: pred nama se nalazilo jedanaest vrhunskih muzičara koji su, opet banalno rečeno, dali sve od sebe da odsviraju odabrani materijal najbolje što umeju. Carlos je bio tim fasinantniji što se UOPŠTE nije šepurio na sceni, nego se veoma često povlačio u background, puštajući majstore da rade svoj po- sao; i da se razumemo, pritom nije dangubio, pošto na sceni nije bi- lo mesta za stajanje: u takvim trenucima, čovek je uzimao razne zvečke, klepetuše i razne druge mrdalice svih mogućih oblika i zvu- kova i bavio se njima, ako se već nije bavio gitarom.

Samo na početku i u još jednom bloku tokom svirke, dvojica duvača nisu bila na sceni. Naravno, tokom cele svirke apsolutno dominantni su trojica manijaka na podijumu sa perkusijama, a to što su radili ću pokušati nekako da prepričam, unapred znajući da neću uspeti. Dvojica pevača su korektno radila svoj posao, a interakcija sa ras- položenom publikom je bila valjana. U toku koncerta, svaki pojedini muzičar je dobio priliku da se iskaže u svojih pet minuta, i to je u neku ruku učinilo ceo performans posebno vrednim pamćenja. Na ovoj svirci nije bilo gostiju, što mi je pomalo žao; naravno, nismo očekivali ni Roba Thomasa niti Waynea Shortera (: ali dva dana ranije, na sceni u Cirihu u jednom bloku je gostovao John McLaug- hlin; ne znam kako je to zvučalo, ali samo od pomisli mi kreće nova jeza uz kičmu.

Torta

Simpatičan momenat negde pri početku svirke: neki nepoznat lik izlazi na scenu, a svi se povlače; tip od svojih pedesetak godina prilazi akustičnoj gitari (koju Carlos drži fiksiranu na stalku, da ne bi morao da skida električnu) i počinje da svira neku flamenco frazu. Rastura oko dva minuta, uz prilične aplauze, i mi se pitamo šta će sad da se desi - da li je to neki intro za sledeću žestinu. Ali, ne: on završava svoju minijaturu i tog časa izlazi jedan lik sa kuvarskom kapom i nosi tortu sa svećicom; svi pevaju "Happy birthday to you.. dear Rene", tip uzima tortu, svi mu čestitaju, Carlos ga izljubi, pred- stavi ga publici i on odlazi sa scene ((: Ispostavilo se da je to neko iz backstage ekipe; sad, nemam pojma, niti sam proveravao - ma- nager, roadie ili ko zna ko, tek videlo se da je omiljen u društvu (: Ko je jeo tortu, to ne znamo, tek frka je nastavljena odmah potom.

Stvari su valjano frazirane, uvek sa efektnim uvodom koji bi iz eks- tatične lupnjave uleteo u čvrst ritam, pa nije bilo druge nego da sve vreme đuskamo i pljeskamo u ritmu; boga pitaj koliko je onih koji nisu ni primetili da je u dva navrata počinjala neka laka kišica, koja bi stala posle dva-tri minuta... Repertoar je vešto složen od starijeg i novijeg materijala.

Ne bih sad da se blamiram zbog nepoznavanja baš 100% materijala Santane, ali tri stvari koje nisam čuo nikad ranije teško da bi zauze- le neko značajno mesto na listi ako nisu nove, jer uglavnom znam čime je grupa razbijala po koncertima svih ovih godina; lako bi moglo biti da je to materijal koji će biti objavljen na najavljenom albumu "Shaman", koji treba da se pojavi ove jeseni. Ako sam u pravu, onda na osnovu tih stvari mogu reći da možemo očekivati album koji će stati rame uz rame sa prethodnim "Supernatural".

Dinamika svirke nije bila vruće-hladno, kako mnogi imaju običaj da rade ne bi li navukli ekstazu u publici; lepo rekoh, ekstaza je počela u 20:50... Međutim, nekakav scenario tipa "odmorite se na sekund pre sledeće razbijačine" je vešto upakovan u nekoliko solo deonica pratećih muzičara. Prvi takav momenat su priuštili Raul Rekow na kongama i Karl Perazzo na raznim perkusijama; prvo je Raul izveo divljačku deonicu posle koje mi uopšte nije jasno kako neko može da pokreće cele ruke tako široko, a tako brzo: u jednom trenutku sa pet kongi se jasno čuo akord (!) u nekakvom arpeđu, ne znam kako bih to drugačije opisao; ovaj čovek je u stalnom sastavu grupe Santana od 1976, što me nimalo ne čudi. Onda je Karl krenuo sa svoja dva doboša, činelama, klepetušama i raznim drugim čudima, i to se od klasične bubnjarske deonice a la Zverko razlikovalo samo po nedostatku bas bubnja; a potom je usledio ritmički dijalog ove dvojice koji neću ni pokušavati da opišem.

Kad već pričam o ritmičkoj sekciji, pomenuću samo toliko da bi bub- njar Dennis Chambers, inače velemajstor, ispao totalno neprimećen iza one svoje baterije bubnjeva da nije bilo bas bubnja koji je drmao povremeno neverovatnom brzinom; nekakav dupli čekić, šta li je to tamo; tačno bih pomislio da je udarao bas bubanj sa dve noge i dve pedale - da se u tim trenucima nije jasno čulo udaranje fuss činela.

Drugi totalni solo je odsvirao basista Benny Rietveld, Holanđanin za kojeg bi po faci svako rekao da je neki hispano tip; kakva kategorija
basiste je ovaj tip, najbrže se objašnjava najefektnijom mogućom muzičarskom referencom: svirao je sa Milesom Davisom, najintro- vertnijom zlotvorom u istoriji saradnje u bilo kakvom sviranju. Be- nnyjev solo nastup je bio na tragu onoga što je nekada radio Jaco Pastorius (ne stilski, nego tehnički): čovek je veselo gazio pedale sekvencera pred sobom i pritom priredio jedan žestoki kanon akora- da, sola i kakofoničnih zvukova. Iako totalno egzibicionistički, ovaj solo nastup nije bio ni dosadan ni predug - naprotiv. A inače, u toku koncerta, Benny je u par navrata svirao dijaloge sa Carlosom i to je zvučalo majstorski. Nekoliko puta roadie je iznosio električni kontra- bas na kome je Benny svirao gudalom, osim u završnom delu kon- certa, koji je ceo sviran na kontrabasu.

Staro pravilo: gde ima duvača, tu zvuk ne može da omane. Iako nije bilo saksofona za klasičnu duvačku trojku, nije ni falio. Jeff Cress- man na trombonu i Bill Ortiz na trubi su ne samo vrsno popunjavali zvuk, nego i odsvirali po jedan sjajan solo. Iako je trombon po defi- niciji atraktivan instrument, a Jeffov solo bio virtuozan, Billov solo na trubi u jednom meditativnom momentu je bio ono pravo: odsviran je sa prigušivačem i bez nekih egzibicionističkih fraza, i zvučao je prosto fenomenalno. Dobro, sasvim je jasno: taj belac obrijane gla- ve više voli Milesa Davisa nego rođenu mater.

Među nekih četiri-pet klavijatura Chestera Thompsona dominirao je stari, dobri Hammond. To je neizbežni sastav onog dobro prepoz- natljivog zvuka Santane i tu nije bilo dileme. Tek jedan kratki egzi- bicionistički solo blok u furioznom ritmu bio je dovoljan da se pokaže kakav majstor je u igri.

Jedini totalno povučeni muzičar na sceni, ali zato radnik od zanata, bio je ritam gitarista Myrone Dove, koji je toliko crn da mislim da je njegov deda verovatno bio Zulu (: Nijednog časa se taj čovek nije nešto eksponirao niti odsvirao nekakav solo; ali, tek sad kad premo- tavam, shvatam koliko je on popunjavao zvuk; uočili smo ga jedva tek kad je uzeo u ruke akustičnu gitaru da bi odsvirao onu Everlas- tovu frazu na "Put Your Lights On". No, verujem da bi i ovaj tip imao šta da pokaže kada to, zbog prisutva Carlosa, ne bi bilo malčice degutantno.

Da budem pošten: ni o jednom od dvojice pevača u bendu ja ne- mam neko visoko mišljenje. Ali, realno gledano, ova opaska malo znači: tamnoputi Tony Lindsay i mlađahni Andy Vargas rade svoj posao korektno i celishodno. Rekoh već, njihova interakcija sa pub- likom je bila solidna, a povremeno višeglasno pevanje, kome su se u nekoliko navrata pridruživali Carlos i Karl (inače zadužen za urlačke oj-lala i tamba-lamba (: deonice) zvučalo je sasvim korektno. "Maria Maria" ne zvuči kao na ploči, nego reperski, poput one dvojice crna- ca u gaćama na koncertu u Burbanku... Ono kako je Tony otpevao "Black Magic Woman" me se nešto nije dojmilo, ali neka bude - nije mi ni smetalo, jer se to događalo u času kada se na sitnice nije obraćala pažnja; o tome kasnije.

I najzad, reč-dve o Carlosu.

U ovolikom pisaniju sasvim je dovoljan jedan nekontrolisani izliv emocija, a taj bonus sam već potrošio. Ipak, ponoviću: magija je tu i velika rasprava nije potrebna. Glavna karakteristika Carlosovog sviranja nije spektakularna virtuoznost, a pogotovo to nije egzibici- onizam, nego graciozna poetika koja posebno dolazi do izražaja u meditativnim momentima, kada se bend utiša, a tempo uspori. Car- los svoje sviračko umeće podređuje ukupnom zvuku benda, a to je po mom ubeđenju karakteristika samo onih najvećih.

U nekoliko navrata, Carlos se rečima obraćao publici. Prvi put je po- menuo kako pamti svoj prvi koncert u Budimpešti 1983. godine i ka- ko mu je drago što je zemlja krenula "putem demokratije, oslobođe- na komunizma", što je propraćeno izvesnim zvučnim talasanjem publike. No, "šampionski" je ispalo što je nedugo potom krenuo sa svojim šamanskim porukama gde se zamalo pa vratio na ideju komu- nizma (: To je zvučalo otprilike ovako:

"...I see you. Your eyes are glowing. You are pure. You are blessed.
God bless humanity. Not 'god bless America', i really mean: god bless humanity! I dream about the world without any frontiers, without any flags, WITHOUT WALLETS [ (((:, prim. Grba ], world where people care about each other..."

A u nekoliko navrata je ponovio istu vakelu, koju nisam celu zapam- tio, što zbog umora, a što zbog tarzan english akcenta kojeg se Carlos nikad nije oslobodio:

"Remember: you are sacred. Your body is sacred. Your spirit is sacred. Your family is sacred. Your friends are sacred. blablabla..."

To je izgovarao po dva puta uzastopce.

Iskorišćen je stari fazon: jedna cura je prebačena napred preko ograde, pa joj je Carlos poklonio svoju trzalicu, a kamera je kasnije lovila devojče, koje je bilo na visini zadatka, veselo ljubeći trzalicu i mašući u objektiv. Još par puta je matori bacio trzalicu u publiku, a ko se sa kim potukao zbog nje, nismo gledali u direktnom prenosu (:

Predstavljanje benda

Posle tačno 120 minuta svirke, bend se povukao na klasični encore, pri čemu je pauza bila sasvim kratka, možda tek minut ili nešto du- že. Taj blok je počeo improvizacijom prikladnom za predstavljanje benda: nakon što bi Carlos predstavio svakog muzičara, taj bi od- svirao solo od dva taktna kruga i ta egzibicija je potrajala poprilično dugo.

Sa prvim zvucima "Black Magic Woman" na Hammondu, znalo se da počinje finalno ludilo i da se bliži konačni kraj. I evo, opet sam se naježio prisećajući se prelaska sa te numere u sledeću "Gypsy Queen", kad je ceo bend bio u punom pogonu, ritam sekcija u eks- tazi, a Carlos (po već poznatom običaju) čučnuo dok izvlači veoma dugi feedback iz gitare, odakle nastavlja furiozno fraziranje. U tom završnom bloku, stiče se utisak da se praktično premotava sve što se čulo tokom prvog dela. Poslednji blok znači više od dvadeset mi- nuta neprekidnog sviranja, u kome svi daju sve od sebe, a Carlos dozvoljava sebi i malo umerene duhovitosti: u jednom času on zas- vira poznati motiv Hendrixove "Voodoo Chile"; staro je saznanje da Carlos izuzetno poštuje Hendrixov opus. A nešto kasnije, pri kraju "Oye Como Va" načas proleti kratko združeno sviranje motiva "Ow- ner of a Lonely Heart"; nisam mogao, a da se ne nasmejem: to je doista ispalo kao da se deca igraju. Ali, virtuozno.

Kraj koncerta

Kraj je nemilosrdan. Publika insistira dobrih pet minuta, mada su se reflektori na Kisstadionu upalili, a na sceni ugasili. Počelo je furioz- no, tako se i završilo. Nema više šta da se doda. Srce je puno, svir- ke je bilo dovoljno. Publika lagano i u potpunom miru napušta teren i tribine. Prijatelj mi pri izlasku kaže "pa ovde se niko ne gura!" i time se odaje da prvi put pohodi neki rock koncert u Budimpešti...

Izlazimo sa stadiona, nalazimo kombi i ćutke putujemo kući autopu- tem kakvog ovde nema...


Na koncertu koji ću pamtiti dok sam živ, ili barem dok totalno ne po- senilim, odsvirano je sledeće:


Day Of Celebration
Victory Is Won
Rene Intro
Maria Maria
Foo Foo
One Of These Days
Open Invitation
Spiritual / Yaleo
Love Of My Life
Put Your Lights On
Africa Bamba
Adouma
(Karl & Raul Solo)
Make Somebody Happy / Right On Be Free / Get It In Your Soul
(Benny Solo)
Apache / Smooth / Dame Tu Amor

- Encore -

If The 60’s Were The 90’s
Black Magic Woman / Gypsy Queen / Oye Como Va / Jingo


I još jednom, na kraju, imena manijaka koji čine The Santana Band:

Carlos Santana - gitara, glas
Tony Lindsay - glas, zvečke
Andy Vargas - glas, zvečke
Benny Rietveld - bas, kontrabas
Myrone Dove - ritam gitara
Chester Thompson - klavijature
Raul Rekow - konge
Karl Perazzo - perkusije, glas
Dennis Chambers - bubnjevi
Jeff Cressman - trombon
Bill Ortiz - truba

"Oye Como Va
Mi Ritmo
Bueno Pa' Gozar
Mulata"

<<< nazad


Aforizam dana


Kultura

 

Smeh do bola - aforizmi i sve o aforizmu

ETNA - prvi elektronski casopis za satiru

Praktikum na web-u

Sajt Homepage ragbi veterana


Misija ovog sajta jeste da pruži informacije različitog profila, ali će u osnovi biti orijentisan na kulturu. U skladu sa tim nastojaćemo da podstaknemo i podržimo sve kulturne vrednosti, i da promovišemo kreativnost svake vrste. Pridružite nam se!